Intervju sa Dušanom Mićićem

Written by Anđela Andrić on .

pilot foto

Pilotiranje kao smisao života

Sat letenja u Srbiji košta više od pola srpske prosečne plate

Kako uspevaš da ispuniš sve obaveze s obzirom na to da pohađaš dve škole istovremeno?

To su dve po svemu različite škole. Jedna se bavi tehnikom, Srednja vazduhoplovna škola, i u njoj nema letenja, pa samim tim obaveze vezane za nju završavam u roku, kao i svi đaci srednjih škola. Što se tiče druge, „Helimaster" privatne škole za sportske pilote, obaveze vezane za nju su odlazak na aerodrom, slušanje nastave u školi i na aerodromu (u avionu). Tu praktičnu nastavu nam drže Evropljani iz kompanije „Etihad", pa problem predstavlja i to što je sva nastava na engleskom jeziku, iako smo i tu prilagođeni na dva načina: imamo običan i vazduhoplovni engleski. Ne letimo tokom cele godine već samo kada je lepo vreme, čak i na predavanja ne idemo često, nego samo kad se organizuje cela grupa, pa to završavam lako, pogotovu ako uzmemo u obzir da tu „praktičnu školu" više volim.

Da li učiš za pilota helikoptera ili aviona?

Trenutno učim za pilota aviona, ali imam dozvolu i za početak obuke na helikopteru, pa polako počinjem i sa tim, s obzirom na to da sam završio svu teoriju i položio dva ispita za helikopter. Praktični deo obuke tek sledi, ali uskoro počinje letenje, tako da sam u periodu pripreme za let.

Koliko godina pilotiraš i odakle uopšte želja za tim?

Moj otac je bio vojni pilot i sa njim sam počeo da letim. Mog prvog leta se ne sećam jer sam bio star mesec dana i vozio sam se sa tatom u vojnom helikopteru na relaciji Beograd – Podgorica. Međutim, želja za pilotiranjem pojavila se u nekim godinama kada sam postao svestan šta moj tata zapravo radi i to mi se veoma svidelo. Roditelji su mislili da će me ta želja proći u toku školovanja, kada spoznam prednosti provođenja vremena sa društvom, ali nisu bili u pravu. Iz godine u godinu je ta želja rasla, iako sam imao prekid kad je moj otac poginuo tokom leta, u mojoj šestoj godini, pa sam do devete godine u potpunosti zaboravio na letenje. Bio sam mali pa mi je helikopter, zbog tatine smrti, predstavljao nešto strašno od čega se gine, a voleo sam to, ni sam ne znam kako bih opisao taj osećaj... Moguće da mi je mama predstavila helikopter kao nešto strašno, zbog čega sam počeo da se bavim sportom intenzivno. Trenirao sam košarku sve dok me tatine kolege 2008. godine nisu pozvale na aerodrom, nakon čega sam se ponovo zaljubio u letenje i napustio košarku jer je pilotiranje postalo smisao mog života. Od moje šesnaeste godine sâm pilotiram, uz pomoć instuktora naravno, pa se nadam da ću uskoro dobiti i dozvolu.

Koliko često imaš časove pilotiranja?

To zavisi od vremena i instruktora. Mi nemamo časove pilotiranja u Beogradu, nego idemo na aerodrom u Sremskoj Mitrovici, pa letimo tri-četiri puta mesečno.

Da li pored toliko aktivnosti imaš vremena za prijatelje, izlaske i neke hobije koji te opuštaju?

Da, naravno. Preko leta se bavim ronjenjem (u Beogradu retko jer ima samo jedan bazen i veoma je skup), a preko zime se bavim vatrenim streljaštvom, pošto se takmičim iz vatrenog pištolja.

Koji je tvoj cilj u pilotiranju? Da li bi želeo da postaneš vojni ili civilni pilot?

Moj trenutni cilj je da postanem vojni pilot. Nadam se da ću u narednih pola godine uspeti da steknem dozvolu civilnog pilota. Planiram da konkurišem na Vojnu akademiju i da postanem vojni pilot, mada još uvek nemam dovoljno motivacije za to. Razlog tome je činjenica da je u našoj zemlji veoma teško postati vojni pilot, a plate su užasno male, pa je potrebna velika ljubav prema letenju da biste se motivisali za takav potez.

Gde bi više voleo da pilotiraš: u inostranstvu ili u Srbiji?

Naravno da bih trenutno više voleo u inostranstvu, zbog ovakve situacije kakva jeste u našoj zemlji. Avioni u inostranstvu su mnogo bolji, plate su duplo, da ne kažem troduplo veće od srpskih.

Koliko je skupo školovanje u "Helimaster" školi i šta ono podrazumeva?

Školovanje za pilota je prilično skupo za naše uslove i životni standard. „Helimaster" je malo skuplji u odnosu na druge pilotske škole. Mada je, globalno, letenje u Srbiji preskupo. Sat letenja u Srbiji je više od pola srpske prosečne plate, i pri tom mislim na sat letenja na malom avionu, a o velikim ne želim ni da pričam. Ipak, postoje povlastice i popusti za učenike koji zaista vole letenje, pogotovu jer je „Helimaster" jedina škola letenja za obuku na helikopteru u celom regionu. Zbog toga je i avion kojim letimo mnogo bolji od ostalih, prvenstveno jer je očuvan.

Da li možeš da mi kažeš nešto više o potencijalnoj konkurenciji kada je u pitanju pilotiranje u Srbiji, s obzirom na to da je školovanje prilično skupo?

U Srbiji konkurencija ne postoji, zato što je školovanje skupo. Ona jedino postoji kad se otvaraju neki konkursi na primer za školu u Vršcu – kada akademija raspisuje konkurse da prima đake stipendiste koji tamo dobiju smeštaj, školuju se i rade. Ta konkurencija formira se isključivo pri besplatnom školovanju. A, u svim privatnim školama letenja, kao što su „Helimaster", „Princ" i „Pelikan", dakle u svim školama koje nisu redovne nego se nastava pohađa povremeno, kada nama odgovara uglavnom, konkurencija ne postoji upravo zbog novca.

Imaš li neki savet na kraju za naše čitaoce i uopšte za mlade ljude koji bi želeli da se bave tako specifičnom profesijom?

Nemam nekih posebnih saveta, pogotovu ne u Srbiji, jer je u naše vreme centar svih zbivanja – novac. Ranije su đaci leteli i na sportskim aerodromima i nisu ništa plaćali, takva smo država nekad bili... Trenutno nema uslova za to, tako da, neka uče i ne odustaju. Ko baš voli letenje neka ide na Vojnu Akademiju, to je najbolja škola letenja i instruktori su najiskusniji.