Intervju sa Isidorom Simijonović

Written by Marijana Radovanović on .

isidora simijonovic

Nije teško raditi posao koji voliš

Igrati glavnu ulogu u nekom filmu sa 14 godina, a pritom ostaviti jak utisak i ostvariti veliki pomak u glumačkoj karijeri nije mala stvar. Razgovarali smo sa mladom i talentovanom glumicom, Isidorom Simijonović, koja je sada student Akademije umetnosti na smeru gluma u klasi Mirjane Karanović. Isidora nam otkriva kako je došlo do njenog učestvovanja u filmu „Klip" rediteljke Maje Miloš, koliko on utiče na tinejdžere, da li joj je glumački put težak i da li joj je podrška roditelja bitna.

Kada si prvi put osetila ambicije prema glumi?

Mislim da ne znam tačan momenat u životu kada se to desilo ali sam uvek imala afiniteta prema tome. Još od vrtića mi je to uvek bilo lepo, zabavlja sam se i išla u školicu glume. Mislim da ne postoji neki duži period da nisam pohađala školicu glume tokom života. Kako sam ja odrastala i postala ozbiljnija tako je i ljubav prema tome odrastala sa mnom. Mislim da sam u sedmom razredu osnovne škole počela da razmišljam da bi to mogla da bude i moja profesija. U tom periodu kada je ta želja, potreba, ideja sazrevala u meni otišla sam na kasting na „Klip" i dobila ulogu sa mojih 14 godina. Mislim da je rad na tom filmu sa Majom Miloš bila prava prekretnica i da sam tada shvatila da ono što je ozbiljno možda i ono što mi više prija.

Znamo da si u filmu „Klip" ostavila jak utisak svojom ulogom Jasne. Kako je došlo do te saradnje i kako si se ti snašla u ulozi?

„Klip" je bio moj prvi kasting u životu. Nikada pre toga nisam znala kako to funkcioniše, tako da je, počevši od kastinga, sve ovo jedno uzbudljivo iskustvo. Tada sam išla u školicu glume i dobila poziv za kasting. To mi je bio prvi i najzanimljiviji kasting zato što sam došla bez ikakvih očekivanja. Bilo mi je zanimljivo jer ja idem na „kasting" i tako dalje, i svaki taj krug u koji sam ulazila i prolazila dalje bilo je potpuno šokantno za mene. Na kraju posto nisam mogla da verujem da su mi stvarno ponudili tu ulogu.

Budući da je u filmu mnogo eksplicitnih scena, da li ti je u nekom trenutku bilo neprijatno?

Ni u jednom trenutku. Što se tiče tog tehničkog dela imala sam dublerku, s obzirom da sam bila maloletna, tako da u tom smisli nisam imala tu vrstu opterećenja. Odnos sa Majom, kao rediteljkom, i mojim parterom Vukašinom Jasnićem bio je predivan. Ništa nam nije predstavljalo problem i sve je moglo otvoreno da se kaže, tako da mi nikada nije bilo neprijatno.

Kako ovaj film može uticati na tinejdžere?

Moj subjektivni doživljaj je da je ovo nešto što je svim tinejdžerima jako bilo potrebno. Ja sam u tom dobu bila tinejdžer i bila sam oduševljena kada sam pročitala scenario jer je to na mene jako ostavilo utisak. Dosta stvari koje mi stavljamo u kategoriju tinejdž filmova su nekako često malo romantizovani i poetični i tinejdžeri imaju distancu od toga jer su to obično „neki tamo tinejdžeri" koje mi zamišljamo. Ovaj film se bavi grupom tinejdžera koja zaista postoji i nekako stvarno kada gledate film imate utisak da je sve vrlo realno. Tinejdžeri su željni nečega što je realan prikaz stvarnosti i problema koji nas okružuje. Smatram da kada smo iskreni sa problemom koji imamo i postavljamo ga čisto takvog kakav jeste tek onda možemo rešiti taj problem, tek kada ga ne skivamo ispod tepiha. U tom smilsu smatram da je ovo jedan pošten pristup tinejdžerima, bar meni jeste.

Koliko je neophodna podrška porodice i kako su oni razumeli snimanje takvog filma s obzirom da si bila maloletna?

Neophodna je. To je dobra reč. Neophodna je svima i ako nas naši bližnji ne podrže svima nam je deset puta teže. Meni je mnogo značilo što su oni bili tu za mene i stvarno mi je drago što su oni bili tu da me podrže i da me isprate kroz ceo taj proces. Mislim da je to neophodno za bilo šta u životu. Kako to najčešće biva, oni su mi najveća podrška, ali i najveći kritičari te mi je drago da su i oni zadovoljni celim ovim jer im dugujem da budu zadovoljni.

Pored filma „Klip" učestvovala si u još tri, od kojih je jedan „Atomski zdesna" Srđana Dragojevića. Kakvo je to iskustvo za tebe?

To je takođe jedno veliko iskustvo za mene koje je usledilo posle „Klipa" u moj život. Mislim i na profesionalno i na životno iskustvo. Srđan je jedan od reditelja koje je moja generacja prvo naučila, sigurno je prvo ime reditelja koje sam ja naučila. Velika je stvar i iskustvo koje mi se ostvarilo. Tu je bila ogromna ekipa prepuna velikih imena, sjajnih glumaca i tako dalje od kojih sam gledala da učim. Kada oni rade kadar ja sam sva ustreptala da vidim kako oni to rade i svi su bili tu za mene kada sam imala i tremu i da me podrže i da mi pomognu. Sam rad sa Srđanom je jako uzbudljiv i ovo je fantastično iskustvo.

Da li si sigurna da je gluma tvoj poziv i koliko je teško danas ostvariti se kao glumac?

S obzirom na to da sam ja na samom početku nemam dovoljno godina da na svojoj koži kažem da li je teško ili ne. Verujem da je teško ostvariti se u bilo kojoj profesiji, naročito u ovoj vrsti profesije. Mislim da jeste teško, ali osećam da ako makar imam tu privilegiju da radim ono što volim da treba da poštujem i odnosim se tako prema tome i da svojim trudom i radom pokušam da obezbedim sebi neko mesto.

Pripremaš li nešto novo?

Pripremam, ali je sve na nekom nivou baš samog početka tako da još ne mogu da ti kažem konktetne projekte koji su u pitanju. Postoje neki dogovori za saradnje koje će, nadam se, biti lepe.